Niška Kulturiška - Šerbedžija ( i Arsenov duh) u Nišu - 29.12.2017.

Definicija čoveka od duha - Rade Šerbedžija! Ako sam ga do sada cenila, a jesam osobito, od večeras ga obožavam. Kada veleumetnik naše negdašnje velegeografije, jedan od šake našinjaca kome je uspelo da se uhlebi na holivudskoj A listi, dodje u jedan manji ( ne mali) srbijanski grad i nastupi u sali Doma vojske, a izvede svoj muzičko-teatarski performans kao da je u Milanskoj skali ili Glob teatru, tretirajući publiku šmekersko-maherski, dostojanstveno i ortački, svako malo silazi medj publiku, pali svetla u sali da nam oči sagleda...znaš da imaš posla sa svetskim šlifom, grande duhom. " Zapadni kolodvori", prateći bend - genijalna klapa muzičara, duboki naklon violini. Uz takvu zvukovnu instrumentalnu pratnju - violina, dve gitare i harmonika, muzičara od kalibra, nonšalantno lud u svojoj genijalnosti Parapmionac Ugo mogao je mirne duše da " odglumi" savršeno pevača. Tako sam izvođač pronosi duhovitu opasku svoje supruge Lenke Udovički i još tri najmanje španskih prezimena pride i sila ljubavi za nju ispod onog dendi kaubojskog šešira i šarmerske sede grive... Šerbedžija je lud u svojoj genijalnosti i genijalan u svojoj ludosti, svakim mililitrom svoje krvi zanesen, ekstatičan, živi medijum Boga umetnosti. I nisam taze euforična sa koncerta, niti sam grupi, ova apoteoza je čist prozbor duše, tronuta sam jedino načinom, manirom opštenja sa nama, publikom, ostalo sam očekivala. Možda bih i imala štogod da zamerim, ali Šerbedžiji se ne da zameriti, to je blasfemija,  Taj hrapavi, prozukli glas od duše, duha, čitavih tomova scenarija, dima i kavane, od pojanja sa Arsenom i naricanja za njim...Možda je upravo to, kako je to fino podvukla i uskliknula moja koncert-drugarica - " Kakvo je to prijateljstvo bilooo!" - klimaks večeri sa Šerbedžijom, katarza za nas. Jedan čovek je voleo i voli besmrtno drugog čoveka, ne po krvi skopčanog, a u krv ulivenog. I svaki mu je trzaj, stih, spomen, bolan ili radostan osvrt na Dedića. Arsen je, kaže, mnogo voleo da dođe u Niš. Rade ga je i večeras poveo sa sobom, kako je njega njegov duhovni sabrat vodao onomad sa sobom po scenama širom Juge i po ponoći pustim ulicama da provetre opijene duše i misli. Nije se dao Arsen, prestavio se da bi se obesmrtio na Parnasu, Šerbedžija ga tegli kao gitaru ili dobrog duha na ramenu.
Nepevač Rade peva bogovski, glaščinom šlifovanom i drilovanom da sve emotivne nijanse ureči ili melodira. Odeš li da ga poslušaš nekom prilikom, čućeš cigansku ( " Ne znam za Rome, ja volim Cigane"), makedonsku, domaću, starogradsku ariju, Zvonka Bogdana, poeziju na žici i iz grla, mnogo Arsena, malo glumčeve ispevane lirike, videćeš teatralnost i sjaj osedelog Hamleta iste gipkosti duha kao i mnogo ranije, piće se vino, lomiće se čaše. U intermecu - autobiografske crtice, memoare iz pečalbarskih dana, čućeš parče buđave istorije koja je ojadila mnoge duhove. Za " Ines" češ sačekati bis, a poslednji bis ćeš sam otpevati, jer Šerbedžija odlazi praćen pesmom. Ostaćeš razgaljen. Cura do mene je oplakala bisove.  Ako imaš ikakva političko-ideološka, nacionalna predubeđenja, ako si površni predrasudac, a ti, mojkoviću, i ne idi. Ti od duha nisi, sedi di si...Večerašnja publika bila je - odličan 5. Gospoda! Moj Niš je grad od duha, kulturnjaci su njegov najdičniji soj. Odite do teatra, na događaje ovog tipa i videćete sav sjaj grada i građana, stil u ponašanju, finu meru i u karasevdahu, staru eleganciju u odevanju...

Kapa dole i dubok naklon, umetniče!
P.S. Volim njegovu " Do poslednjeg daha", veselim se drugom tomu - " Posle kiše". Kanim da vam i o njima pisnem jednom...Živeli i ne dajte se...za sitnu lovu ;))